U jednom od prethodnih postova sam pisala o puštanju stvari iz svog života kao o nečemu što je potpuno u redu, uprkos drugačijim porukama koje nekada čujemo. Tada sam napomenula da su razlozi nepuštanja posebna priča koja zaslužuje komentar…
Iako je u redu pustiti, nekada ljudi ne mogu da puste ono što smatraju da treba. U terapijskom procesu često svedočimo borbi ljudi, samih sa sobom, u kojoj razumeju da je nešto što rade/gde ostaju štetno po njih, ali da ne mogu to da promene. Razlog tome je što su nekada davno naučili da je baš taj obrazac bio od pomoći da prežive nešto u svom životu i da bez njega ne mogu/ne znaju dalje, odnosno da nemaju drugi mehanizam.
Često klijenti pitaju: “A kako ću ja dalje bez te stvari/osobe?”, “Šta mi onda ostaje ako bez toga ostanem?”, “Kako da pomognem sebi/preživim kad ne znam drugačije?”
U terapijskom procesu je važno validirati mehanizam/mehanizme koji/e je klijent izgradio i pomoći mu da izgradi nove koji su adaptivni i adekvatni u sadašnjem trenutku, pre nego što se odrekne starog načina funkcionisanja.