Roditelji iz različitih razloga uslovljavaju ljubav prema detetu, kao i njegovu ličnu vrednost. Na primer “Ne volim te kad samo tako sediš!”. Poruka detetu je zapravo “Stalno radi nešto da bih te voleo! (da bi bio vredan moje ljubavi)”. Ili “U ovoj porodici ne plačemo. Ne volim te ništa kad si tako zarozan/na od plakanja.” Poruka detetu je (pored zabrane da oseća/pokazuje tugu u konkretnom primeru) zapravo “Budi jak!”, jer ću te voleti samo ako budeš kao stena.
Poruke “Budi savršen”, “Budi jak”, “Radi naporno”, “Ugađaj drugima” i “Požuri” se zovu drajveri ili kontrazabrane u transakcionoj analizi. Ove poruke postaju unutrašnji goniči koji osobu primoravaju da se ponaša u skladu sa njima. Ako se ogluši o njih onda dolazi do automatskog aktiviranja poruke da nije vredan/na, jer više ne ispunjava uslov.
Prvi korak je upoznavanje sa svojim drajverima, onda razumevanje da se nikakva katastrofa neće dogoditi ako se čovek ogluši o imperativ koji mu stalno odzvanja u glavi. Pored toga, potrebno je i donošenje dublje nove odluke, u psihološkom smislu. Osoba treba da donese odluku da neće čekati potvrdu o sopstvenoj vrednosti od svojih roditelja u narednih 20, 30, 40 godina… već da posle “Ja vredim.” stavi tačku i napusti onaj dodatak/uslov koji ju je proganjao godinama (“…samo ako radim to i to ili ne radim to i to…”).
