Nekada odrasli imaju u svom iskustvu vrlo loš primer roditeljstva, u kome je roditelj govorio detetu tokom godina odrastanja, da je glupo, nesposobno, a nikada da je pametno, sposobno, da je nešto dobro uradilo… Ovi ljudi, s pravom, ne žele da primene spomenuti obrazac, jer on vodi tome da dete ima lošu sliku o sebi, svojim sposobnostima, obično smatra da ništa što uradi nije dovoljno (dobro), da ono nije dovoljno (dobro)…
Problem nastaje onda kada se ovi odrasli odluče da odu u drugu krajnost u svom pristupu. Najčešće pristupaju deci tako da žele da ih zaštite od svega, što onda obuhvati i one stvari od kojih ne treba da ih štite i tako opet prave štetu. Jedna od stvari je izostanak bilo kakve kritike ili upućivanja strukturirajuće poruke, koja treba da kaže detetu da se neke stvari ne rade ili da se ne rade na određeni način. Ukoliko ovakve poruke izostanu, dete nema povratnu informaciju o svom uticaju na svet oko sebe i opet dolazimo do toga da nema realističnu predstavu o svojim sposobnostima. Ako na to dodamo i stalno preuzimanje od deteta ili zabranjivanje onih aktivnosti za koje je ono sposobno u tom momentu (“Nemoj ti da vežeš pertle, ja ću umesto tebe.” ili “Nemoj da trčiš po travnjaku, možeš da se isprljaš.”), takođe ne dozvoljavamo detetu da izvrši svoje razvojne zadatke, da upozna svoje sposobnosti i stekne poverenje u njih.
Imajte na umu da onaj ko uči da hoda, mora da padne u tom postupku i da ustane iznova i iznova, kako bi stekao sigurnost u svoje noge. Isto je i sa sposobnostima. Na ovom putu, važno je da roditelj zna kako ispravno da uputi kritiku, da razume razliku između bića i ponašanja, da potraži podršku ako shvati da ne može da istoleriše neprijatnost koju doživljava kada dete želi da se odvoji i proba život…
Kao na slici… Čak i kad je namera dobra, ako se ne nađe mera i ne nauče suštinske stvari, dođe do iskrivljenja… našeg referentnog okvira u kome su uskladištena naša uverenja o sebi, drugima i svetu…
*Ne znam čija je slika, zato ne navodim izvor. Preuzeta sa interneta.
