Kad god sam se rasplakala, ona bi mi prišla i legla pored mene. Tada ne cvili, ne pruža šape ka meni, ne dodiruje me, samo legne pored mene i gleda me. Ništa ne radi, ali bude tu. A ustvari radi mnogo samim tim što je tu.
Znam da na ovakvu podršku često zaboravimo, a mnogo je značajna. Pa kad je nekoj bliskoj osobi teško, uvek mislimo da treba nešto da uradimo, da kažemo, pa se osećamo neadekvatno, jer ne znamo šta je prava stvar za uraditi i reći… Najčešće ne treba ništa da radite, samo da bivate sa osobom koja vam je važna, da tim bivanjem pokažete da vam je važna, da su njena osećanja važna, ali i da zna da ste tu i da ima ko da je čuje ako joj ipak nešto bude potrebno da kažete ili uradite… ili ipak da je samo čujete…
