U roku od nedelju dana desila mi se identična situacija dva puta, samo sa različitom decom. U obe situacije su akteri bile po dve devojčice, uzrasta od 7 do 11 godina koje sam sretala u parkiću iza zgrade, a situacija identična.
Šetam svog psa, mešanca, koja ima 25kg i zove se MALA. Po jedna od devojčica mi u obe situacije dobaci kako mi je kuca lepa, zahvalim se i onda sledi pitanje: “A kako se zove?”. Odgovorim da se zove Mala, a deca u neverici gledaju mene, pa psa i počinju da se kikoću. Nasmejem se i ja i pitam što se smeju, a one kroz kikot pitaju začuđeno, kao da nisu dobro čule: “Mala?!” Potvrdim i pitam ih: “A jel’ vam čudno što je velika, a zove se Mala?”. Sledi smeh i potvrda toga što sam pitala.
Po Žanu Pijažeu, one su na stadijumu kognitivnog razvoja koje on naziva konkretnim operacijama na kome je mišljenje vezano za konkretne objekte, odnosno odnosi se na skup realnog. Na narednom stadijumu (formalnih operacija) dete prelazi sa skupa realnog na skup mogućeg i sa konkretnog prelazi na apstraktno mišljenje. Dakle, za koju godinu neće im biti čudno ni da se crni pas zove Bela, ni žuti pas Gara, a ni veliki pas Mala, jer neće izjednačavati nečije ime sa značenjem koje se može vezati i za fizičko svojstvo koje mogu da opaze na konkretnom nivou.
Deca su ukras sveta! 