Razgovor znači i aktivno slušanje, dakle nemojte držati monolog i pretpostavljati šta dete misli i oseća, nego ga pitajte.

Razgovor podrazumeva da ćete nekada čuti i ono što vam se ne sviđa, bilo da vam je neki sadržaj neprihvatljiv jer odudara od vašeg mišljenja/osećanja/vrednosti, bilo da vam dete skreće pažnju na to da mu ne dajete nešto što je potrebno. Razradiću navedeno:

Ako to što čujete spada jednostavno u različito mišljenje od vašeg, dozvolite detetu da misli drugačije.

– Ako spada u domen nečega što je potencijalno opasno po vaše dete i/ili okolinu, preduzmite sve neophodne korake u skladu sa ulogom koju imate, a to je roditeljska uloga koja nosi odgovornost za dete – drugim rečima, nekada je potrebno da detetu date zabranu da se ne bi povredilo “Ne prilazi usijanoj peći!”, a ne da pustite da se dete opeče i tako nauči šta je opasno.

– Ako vam dete kaže da mu smeta što urlate na njega ili što previše vremena provodite za računarom ili što previše pijete… pogledajte malo u sebe i svoje lične probleme, na koje imate pravo kao osoba, jer ste prvo postali ljudsko biće sa svim vrlinama i manama, pa ste onda postali roditelj. A kad ste pogledali u sebe, preduzmite nešto tim povodom. Ne ućutkujte i ne izluđujte dete, ne prebacujte mu odgovornost za stvari za koje ste vi kao odrasli odgovorni: “Tebi se to samo čini.”, “Ko si ti da meni govoriš takve stvari?!”, “Ja sam takav, šta sa tobom nije u redu pa se još nisi navikao na to?”, “Zbog tebe se tako ponašam! Ti si kriv!”

Poznajem roditelje koji su doneli odluku da menjaju sebe i svoje patološke obrasce zarad boljitka svoje porodice. Imaju moje poštovanje i divljenje jer znam da nije jednostavno prihvatiti da stvari radiš pogrešno i menjati ih. Nije lako, ali je moguće, na blagodat i njih samih i njihove dece.