Zabrane su u transakcionoj analizi (TA) roditeljske poruke koje dete usvoji i živi svoj život u skladu sa njima. Na primer, ako roditelji ponavljaju dečaku da u njihovoj porodici žive muškarčine koje nisu seka-perse da bi osećale tugu i da nikad ne plaču, taj dečak će odrasti u muškarca koji živi u skladu sa zabranom na tugu, te nikad neće pokazivati tugu, neće ni plakati (neki je neće uopšte ni osećati).
Ista logika se da primeniti na zabranu na postojanje. Ona nastaje kada roditelji brutalno tuku dete, kada mu govore “Crkni!”, “Što se ne ubiješ?!”, “Što te nisam abortirala!”, “Da tebe nije bilo, ja bih/la sada bio uspešan/na!” (da, roditelji zaista govore ovakve stvari!) ili kada jednostavno napuste dete…
Zabrana na postojanje se u ponašanju vidi kada osoba pokuša/uspe sebi da oduzme život ili kroz parasuicidalna ponašanja – rizična ponašanja koja mogu život ugroziti indirektno. Kada je pokušaj suicida u pitanju, onda je ljudima lako da prepoznaju da toj osobi treba pomoć. Međutim, moje iskustvo kaže da se ne reaguje mnogo ako osoba poseže za ponašanjima opasnim po život koja ga ne ugrožavaju direktno. Tako na primer, ako neko ekscesivno pije, ljudi kažu “Voli da popije”, ako rizično vozi i čak i nakon saobraćajnih nezgoda koje izazove ne nauči ništa iz tog iskustva, već nastavi po starom, komentari su tipa “Voli oštriju vožnju”…
Naročito je važno da iz najbližeg okruženja mladih ljudi koji su skloni ovakvom ponašanju, reaguju bližnji i porazgovaraju sa njima o traženju pomoći ukoliko primete neko ovakvo ponašanje. Mnoga mladalačka ponašanja jesu posledica nezrelosti prefrontalnog korteksa, pa se mladi češće dovode u opasnost. Ali nekada su u pitanju dublji psihopatološki obrasci koje je važno tretirati.
Dakle, roditelji, ako vaš potomak vozi na dva točka četvorotočkaša ili na jedan točak dvotočkaša, ako obara bandere, drveće i sl. i spletom okolnosti ostane živ, pogledajte malo u sebe, nemojte tražiti krivce u drugima, nego potražite pomoć svi zajedno!
