Kada ljudi razviju takav mehanizam da su nezaustavljivi u razgovoru, po mom iskustvu je u pozadini dete koje niko nikad nije čuo, koje niko nije video, nije uvažio…
To je ono kada neko tako priča i objašnjava da imate utisak da se guši, da se bori za vazduh, da se trudi da ostane u životu… Tako je verovatno i bilo… Taj neko se borio, najčešće uzalud, da ga neko čuje… Iz toga ljudi nauče da verovatno oni nešto rade pogrešno, da ne objasne kako treba, da nisu dovoljno glasni itd. A to onda rezultuje beskonačnim objašnjavanjem, držanjem monologa, branjenjem od svakog pokušaja da se drugi uključi u razgovor. Nažalost, ovaj mehanizam koji je trebalo da bude protektivan, u odraslom dobu dovede do toga da se obrazac iz detinjstva ponovi – kada neko neprekidno priča, preplavljuje i ne čuje sagovornika, polako ostaje bez ljudi koji bi ga čuli… I opet ga niko ne čuje… Ali i on nikog ne čuje.. A bez toga odnosa nema.
U terapijskom procesu je važno izvagati između toga da ova osoba iskaže sebe i toga da polako pusti drugu osobu u odnos kako bi naučila da čuje i da je čuju.