Odsustvo granica nije pokazatelj empatije, razumevanja i saosećajnosti. Očekivanje da kod nekog možete sve što vam padne na pamet nije realistično očekivanje odrasle osobe. I nije u redu da kad ne dobijete sve što vam padne na pamet, baš kad vama padne na pamet, proglasite drugu osobu neempatičnom, bezosećajnom… Razmislite, imate li vi onda razumevanja za drugu osobu, za to da druga osoba može da ne želi isto što i vi ili da to nešto što vam treba ne može tada da vam pruži ili ne može/ne želi ikad…
Ako nemate nikakvu toleranciju na “ne”, “ne može”, “ne sad” i slično, bilo bi dobro da razumete šta je to bilo uskraćivano, čega ste gladni, ko vas toliko nije uvažavao… I da onda to zacelite na ličnom radu.
Taj ko vam danas postavlja granice vam čini dobro zapravo, jer je to jedna od stvari koja vam nije omogućena da je naučite kao važan razvojni zadatak tokom odrastanja.