Radila sam i radim sa ljudima koji imaju dijagnozu nekog poremećaja ličnosti, a i sa onima koji po dijagnostičkim kriterijumima ne ispunjavaju kriterijume za dobijanje ove dijagnoze, ali funkcionišu na vrlo sličan način. U iskustvu najviše imam sati rada sa ljudima koji imaju emocionalno nestabilni ili granični poremećaj ličnosti, pa narcistički, pa shizoidni (spram toga koliko su ljudi sa tim karakteristikama spremni da traže psihoterapijsku pomoć).
Uvek u anamnezi postoji zanemarivanje, nekada i ekstremno, a veoma često i zlostavljanje. Nekad se ti sredinski uslovi, odnosno uslovi odgoja, poklope sa osetljivijim nervnim sistemom sa kojim je beba došla na svet, što onda rezultuje još većom štetom koju dete pretrpi.
Toj deci, a danas odraslim ljudima koji su na putu svog izlečenja, često su jedina stabilna figura, figura ljubavi, nežnosti i pažnje, bili kućni ljubimci. Neki svedoče o tome da su bukvalno preživeli zahvaljući ljubimcu. To znači da u nekim slučajevima nisu izvršili suicid jer su imali osećaj da ipak imaju nekog svog… A neki kažu da su kroz taj kontakt dobili jedinu ljubav bez koje bi poludeli…
Šta sam htela da kažem ovom pričom?
Ljudi koji imaju dijagnozu poremećaja ličnosti se mogu uspešno tretirati (s vremena na vreme čujem da ne mogu).
Životinje su važan relacioni resurs. Ali bez obzira na to, svakako zaslužuju da budu tretirane na human način, da žive živote u skladu sa svojim biološkim karakteristikama i potrebama.