Dana 3.5.2025. je nožem nasmrt izboden momak od 19 godina na Čukarici. Osumnjičeni za ovo ubistvo ima 17 godina. Dana 28.4.2025. je na isti način usmrćen čovek star 34 godine u sred dana, u Učiteljskom naselju, na javnoj površini, na mestu na kom sam se šetala sa psom sat vremena ranije… Počinilac takođe ima 17 godina. I sve to oko godišnjice bezumnih ubistava dece i mladih… koja su izvršili jedno dete i jedan mlađi punoletnik.
Iako je za slučaj Dubone i Malog Orašja presuđena maksimalna kazna, da li je pravda zadovoljena?
Sud postoji da bi odgovorio na pravna pitanja, on nije terapijska soba i u svom delanju ne sadrži terapijske ciljeve. Ovo kažem zato što je poznato da u mnogim slučajevima težina usled učinjene nepravde ne nestane nakon završetka suđenja, odnosno donete presude, čak i kad je u korist oštećene strane. Osećanja su i dalje tu, neovisno od suda i ona se moraju van njega razrešiti kako bi se zacelilo. Međutim, odgovori na pravna pitanja/presude su jako važan uslov da se dođe do psihičkog zaceljenja, jer ako to izostane rana ostaje zauvek sveža – zločin ostaje neuvažen od strane društva i institucija koje treba da ga adekvatno predstavljaju, žrtva ostaje neispoštovana i vrlo često nedelanjem biva ponovo povređena, kažnjena, ubijena, samo na jednom drugom nivou, zajednica ostaje nezaštićena, sa doživljajem nebezbednosti i nemira u kome se ne može razrešiti ni stres, a kamoli trauma.
Kada god sam u različitim dokumentarnim kazivanjima slušala porodice žrtava, čije su ubice dobile duge ili doživotne kazne zatvora, uvek bi ljudi govorili kako ta kazna neće vratiti njihove najmilije, ali kako su dobili zadovoljenje jer počinilac više neće imati prilike nikoga da povredi. Ovo je neophodno za zaceljenje, za nadu, za doživljaj bezbednosti, za zdravo tugovanje, za nastavak života… Mi ovo nemamo. Godinama i decenijama svedočimo da oni koji čine razna krivična dela itekako mogu da nastave da povređuju neometano. U ovakvom okruženju nema doživljaja bezbednosti. Nema zaceljenja traume. Nema zdravog temelja društva.
Neophodne su nam promene. Moramo imati zakonske regulative koje predstavljaju rešenje za ovakve zločine (masovne i koje čine lica koja nemaju krivičnu odgovornost). Moramo imati sveobuhvatnu psihološku podršku – da psiholozi dobiju prostora da umesto formalnih rade suštinske stvari na prepoznavanju, prevenciji i tretiranju svega što tretman zaslužuje. Da se konačno psihoterapija zakonski reguliše.
Treba nam društvo u kome život ima vrednost!