Kada klijent iznese na terapiji da je prevario partnera/partnerku ili počinio neku prevaru iz drugog domena ljudskog funkcionisanja, nije terapeutov posao da mu drži moralne pridike, da se iščuđava, da osuđuje.
Terapeutov posao je da pomogne klijentu da razume zašto se ponaša/o na određeni način, kako bi to i promenio. Nekada jeste potrebno da se klijent konfrontira i da se neko ponašanje imenuje kao neprihvatljivo. Ali ponašanje! Ne klijent kao osoba. Ako terapeut ima lični problem sa nekim tipom postupaka, treba da uzme superviziju na tu temu ili da o tome prodiskutuje sa svojim terapeutom ili da jednostavno bude fer i ne prihvati rad sa klijentima sa kojima ne može da bude u uvažavajućem i neosuđujućem odnosu.
Ovo ne znači da nema moralne dimenzije u terapijskom radu. Naprotiv! Ona je neophodna na mnogo nivoa. Na primer, terapeut ne sme da uđe u emotivni odnos sa klijentom ili ne sme da prihvata nemoralne i protivzakonite terapijske ciljeve kao legitimne u radu sa klijentom (na pr. da se klijent reši anksioznosti kako bi lakše pljačkao banke i slično).
Moralnost, a ne moralisanje.
Slika: Pinterest