Roditelji nekada zloupotrebljavaju svoje dete na takav način da ono postane sredstvo za njihovu emocionalnu regulaciju. Kada su tužni traže od deteta utehu. Kada su uznemireni traže od deteta da ih umiri. Kada imaju problem sa partnerom/partnerkom žale se detetu ili čak traže da se dete zauzme za njih kod njihovog partnera (najčešće je to drugi roditelj)…
U ovakvom odnosu teškog zanemarivanja dateta dolazi do inverzije uloga. Iako se na socijalnom nivou roditelj najčešće brine o detetu, u smislu da mu obezbeđuje osnovne materijalne stvari za život, na psihološkom nivou se dete brine o roditelju tako što ga emotivno reguliše i zbrinjava. Ova deca kada odrastu često kažu da su tokom odrastanja od svojih roditelja dobila samo stan i hranu. Nisu imali ono što je roditelj bio obavezan da im dâ – vođenje kroz život koje treba da opremi dete različitim znanjima, veštinama… Umesto toga, oni su vodili svoje roditelje… što nije primereno uzrastu, nije primereno ulozi deteta i što posledično dovodi, između ostalog, do hronične iscrpljenosti. S tim u vezi, nije neobično kada se ovakvi ljudi odluče da nemaju svoju decu – jednu “decu” su već u svom životu odnegovali… svoje roditelje.
A šta je sa roditeljima? To je tema za poseban post.
Slika: Generisana od strane AI / Picture AI