Nažalost, nekada se roditeljstvo svede samo na osnovno egzistencijalno zbrinjavanje deteta – hrana, garderoba i krov nad glavom (nema veze sa finansijskim statusom porodice). U takvim porodicama roditelji nemaju šta da pruže detetu na razini psihičkog života. Samim tim, dolazi do inverzije uloga i deca postaju negovatelji svog sopstvenog roditelja na emotivnom planu, što ostavlja posledice po celokupan život deteta.
Kada poraste, ta osoba često nije u dodiru sa svojim željama, jer je uvek bila tu da zadovolji tuđe. U kontaktu sa drugima joj je imperativ da drugi budu zadovoljeni i zadovoljni. Čak i kada zna šta želi, stavlja to po strani jer misli da nije dovoljno važno spram želja drugih. Ovakav stav prema sebi i drugima dovodi do bivanja u odnosima koji ne zadovoljavaju ni minimum da se u njima ostane, ali ovakve osobe ipak ostaju dugo… istrajavaju… jer su naučili da su odnosi “krv, suze i znoj”, da “ljubav boli” i da ni nema drugačijeg načina. Često se osećaju iscrpljeno od stalnog “rvanja” sa drugima. Osećaju se usamljeno, čak i onda kada nisu sami. Život doživljavaju kao konstantnu muku i borbu.
Dete ne treba da ima ulogu mirotvorca kada je u roditeljskom braku došlo do prevare(a), niti psihoterapeuta kada je jedan roditelj zavisnik od alkohola (ili nečeg drugog) a drugi pleše sa njim kroz tu zavisnost, niti najboljeg druga/drugarice sa kojim roditelj deli sadržaje koji za dete nisu primereni (iz svog seksualnog života, na primer)… Dete ne treba i ne sme da bude alat emocionalne regulacije svojim roditeljima.
Post je posvećen svima koji su nosili teret koji nije bio njihov.
Može da se živi drugačije. Može da se oslobodi tereta.
Slika: AI generated
