Na našim prostorima je veličanstven čin dobijanja deteta često umesto srećom bio praćen razočaranjem, krivicom, stidom… onda kada je na svet došla devojčica.
Ćerka je često oslovljavana sa “sine”, da li iz želje da joj se doda na vrednosti ili baš zato da joj se skrene pažnja na to da nije mnogo poželjno biti žensko.
Ona je “tuđa kuća”, što znači da je treba kako-tako odnegovati do udaje, a onda roditelji peru ruke od dalje odgovornosti. Ona nema gde da se vrati. Ona počinje svoj život iz početka. Najčešće nema nikakvu materijalnu zaleđinu. A ako u braku stvari krenu po zlu, nazad nema gde, a napred nema s čim…
Ali “tuđa kuća” nije baš toliko tuđa kada roditelji ostare i rabole se. Onda postaje glavni akter u negovanju… jer ćerka je! One tome služe. A naročito ako se nije udala i nema svoje dece, a brat je zasnovao porodicu. Poznajem žene koje su odustale od življenja svog života, zasnivanja porodice koju su želele jer su podlegle očekivanjima i pritiscima okoline da “ne budu sebične” i da se brinu o svemu kako dolikuje… jer brat ne može, ima svoju porodicu i decu…
Takođe, znam i mnoge žene koje su bile “tuđa kuća” i rodile žensko dete… koje je za njih isto tako “tuđa kuća” i samo nastavile prenošenje poruke bezvrednosti/manje vrednosti…
Znam da se u nekoj meri situacija promenila, ali ne onoliko koliko svaka devojčica koja dođe na ovaj svet zaslužuje.